Goran Tadić

[Morgana]

Goran Tadić






Goran Tadić, kantautor, kompozitor i pesnik iz Novog Sada ( Vojvodina, Srbija) bavi se umetnošću iz sasvim sebičnog razloga - da bi imao šta da doživi.


„U pesmama Gorana Tadića osnovna tema, intonacija i raspoloženje jeste nežnost. Ako postoje dve vrste pesnika, robusni i grubi i nežni ili melanholični, onda je Goran Tadić pesnik izrazito nežnoga duševnog sklopa i pitomog mentalnog sklopa.


Pesme Gorana Tadića jesu lična ispovest, ali bez maske i ulepšavanja, pune lucidnih preliva, antikonformističkih akcenata i nekonvencionalnih tonova.


U poeziji Gorana Tadića ima mnogo iskri, koje čitalački trenutak mogu da ozare obasjanjima neočekivanog smisla. Jednostavni i nepretenciozni (slobodni) stihovi Gorana Tadića i sami su dašak slobodnog mišljenja čoveka koji se ne miri da robuje istrošenim konvencijama i banalnostima života.


Iako za sebe skromno tvrdi da je „samo slovoslagač, nepismen i bezimen“ („Pesnik“), Goran Tadić je dostojan da se bez zazora i stida nazove pesnikom. Nepatvorenim. Pravim.“


prof. Miodrag Radović

[Morgana]

Kako nastane pesma?


Misliš da je teško stihove pisati?


To je samo otisak duše na papiru.


Možeš ga gužvati, paliti, brisati,


al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.






Moraš sebi krv isisati,


kožu izvrnuti, to boli, dabome.


Pa, da li je teško pesmu napisati?


Nije teško, kad imaš kome.

[Morgana]

Tu… tu… i tu…


Voliš da te ljubim tu… tu… i tu…
Umeš da te ljubim tu… tu… i tu…
Taman kad počneš da sanjaš
slatke snove u kojima te ljubim,
probudim te da bih te ljubio
lepše nego u snu,
a ti pod mojim usnama
koje se od nežnosti drobe u puder
i posipaju najskrovitija mesta
na tvojoj nedodirljivoj koži,
čedno živiš san i grešno sanjaš život.


Moramo paziti, kažeš.
Ne brini, kažem,
mada ne znam na šta bih pazio
i pitam se zašto bih pazio,
kad ništa osim mene
ne sme da te dotakne,
a šta bi se loše moglo izroditi
iz mojih bezgrešnih dodira?


Smeješ se, golicaju te moje reči.
Ćuti, kažeš… ne, nemoj,
dodirni me rečima…
Namerno sklopim usne
da ti maštu zagolicam,
da na tvojim usnama
čujem svoje reči…
Želim, kažeš…
I ja, kažem…
Kako, kad nisi čuo, pitaš.
Znaš mene…
Ustvari, ne znaš ti mene…
Želim, kažem…
I ja, kažeš…


Od večeras ćeš voleti i umeti
da te ljubim i tu… i tu… i tu…

[Morgana]

Zažmuri


Zažmuri.
Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi…
Sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju…
Nauči da želiš tako da ti se čini
da neću umeti da ispunim željeno,
pa da se iznenadiš kad shvatiš
da moraš želeti više da bi me sustigla…
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se, što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer je pod njom postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, al’ lepša si kada želiš
da budemo lepi, pa se pore otvore,
da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti,
podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno
da progledaš dok žmuriš.

[Morgana]

 * Šta ću mi ja bez tebe? *




Dani su sve duži, ali noći ni za minut nisu kraće.


Ne znam šta ću od sebe kad nisi kraj mene,


pa pišem pesme, a ni sa njima ne znam šta ću.


Koliko god da su tužne


ne liče na tugu koja je uz mene kad nisi uz mene.


Koliko god da su ljubavne,


nema u njima mrve ljubavi od ljubavi


kojom pokušavam da te volim.


Koliko god da su nežne,


grube su naspram mojih dodira,


pomoću kojih, kada si ovde,


objašnjavam nešto što ne razumem,


ali se radujem što svaka tvoja ćelija


ima razumevanje za svaki moj pokret.






Ne umem da te nemam,


nekako sam slep, gluv i nem,


nekako sam sâm i glup,


nekako nestrpljiv da se doljubimo


i da kolutam očima kada me pitaš


da li znam da me voliš.


Između tvoja dva zagrljaja


jedino mi tvoj zagrljaj treba.


Između tvojih reči, nedostaju tvoje reči.


Između tebe i mene ništa ne može stati,


a toliko toga nedostaje.


Ako srce sa tim ima veze,


tuđe neću, tvoje ne dam!

[Morgana]

Pročitaj ovo kad odem


Hrabrosti imam, ali nemam srca
da ti u oči na rastanku kažem da te volim.
Plašim se da bi nas naša slabost
mogla ohrabriti da nas ne napustimo.
Ne odlazi se ako se voli, rekli bismo.
Ne ostaje se ako nema nade, znamo.






Hteli smo ljubav, evo nam ljubavi
sa kojom ne znamo šta bismo,
jer je onakva kakvu smo priželjkivali,
a nije ni mesto, ni vreme za nju i za nas,
pa sada boli ono što nas je golicalo.
Hteli smo ljubav, hvala joj, prokleta da je.






Želim da znaš da ono što znaš
nije ni delić ovoga što osećam.
Kojim bih rečima mogao dokazati
da zaslužuješ više od nežnih reči?
Ono što moraš pročitati ne umem da napišem.
Pišem da te ne bih bez reči ostavio kad odem.
Pišem, a znam da moje neizgovorene i nenapisane reči
i nakon rastanka odjekuju u tvojoj glavi i tvojim grudima.
Ne možeš da me ne pitaš za savet kako sa životom,
pa me u sebi čuvaš, znaš da se neću opirati.






Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih,
koje bi ti poljubile suzu da prođe i nacrtale osmeh.
Nedostajaćeš dugo na bolan način.
Kada se pokida ono malo preostalog za kidanje,
nedostajaćeš na lepši, topliji način,
neopterećen psovkama upućenim životu i sudbini.


Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih.
Kad pročitaš spali, kud sve drugo, tu i moje reči.

[Morgana]

"Ispuniš mi oči" Goran Tadić


Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,
al’ ne dâ nam se da se razdvojimo.
Pliva mi tako pogled u tebi,
dok se talasaš u mojim očima.
Ronim u sebe na dah, da izronim biser,
koji nikom nije potreban.
Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,
žurim da izgovorim sve što me guši,
ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,


kao ni sa tobom.

[Morgana]

Možeš mi ponekad napisati pismo


Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga spaliti, al’ neću ga ni čitati.
Te reči potrebnije su tebi, nego meni.
Kad izađu iz tebe, okončaće muku i patnju
uzrokovanu obostranim ćutanjem.
Napiši slobodno da me još uvek...
i da veruješ da još uvek i ja tebe...
ali da to više nije važno,
jer je iz nekog razloga
za oboje bolje ovako.


Možeš mi ponekad napisati pismo,
ali to ne znači da imaš šta da mi kažeš.
Svašta ume na um da padne
kada se kazaljke preklope,
još ako je veče i pada sneg
ne možeš da se ne setiš
nekog kog ne možeš da zaboraviš
i kako vreme odmiče
sve su čudniji razlozi
zbog kojih niste zajedno,
pa ti se učini da bi nekoliko redaka
moglo objasniti neobjašnjivo.


Dragi moj...
u redu je, tako počinju pisma,
mada nisam više tvoj,
a ne bih poverovao
ni da sam ti još uvek drag...
nadala sam se da ćeš prvi zgaziti ponos
i da ćeš ponekad napisati dve-tri reči,
tek da znam da nisi umro kada sam otišla.
Pišem ti, a ne znam na kom si oblaku,
na onom na kom sam s tobom živela,
ili na onom na kom života nema...


Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga čitati, znam kako dišeš.
Ta slova će ti dušu olakšati
i pomoći da lakše dišeš.
Ako već počneš sa dragi moj,
završi onako
kako se pisma završavaju –
zauvek tvoja.


Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga čitati.
I kad bih pročitao, ne bih odgovorio.
I kad bih odgovorio,
ne znam šta bih ti pisao.
Pismo k’o pismo –
draga moja...
... zauvek tvoj.


G. Tadić

[Morgana]

Bogojavljenska noć
(zbirka Duša u mekom povezu)


Veruju ljudi, ja ne verujem
da će se ono što noćas požele ostvariti.
Ko zna koliko sam noći probdeo
sa istom željom?
Nagledao sam se neba,
napričao sa zvezdama...
Ljudi moji, niko to ne sluša.
Više ne želim da želim,
umoran sam od sebe.
Ipak, pogledaću nebo,
sad i nikad više,
stisnuti zube i smoći snage
da poželim da negde neko
voli nekoga ko voli njega.
Bio bih zahvalan nebu
i svemu što je na njemu
da mi se želja ostvari.
Ljudi veruju, ja ne.
Ljudi žele, želim im i ja.

[Morgana]

Poljubac u ledja


Došla si da bi bilo teže i lepše, kada odeš, nego što je bilo dok te nije bilo,
da mogu i ja, ovako zapušten, da se hvalim da sam napušten
i da sam dobar dobroj bio, a ne makar kome,
da se isplačem kad mi je teško, a uvek je teško,
samo što suze imaju smisla tek kada sve ostalo nema smisla.
G. Tadić,

[Morgana]

Stenogram


-Hej! Ja sam Mira.
-Mirjana?
-Ne, Mira.
-Onda sam ja Ljubomir, ustvari, Miroljub.
-Gde si dosad u mom životiću?
-Evo, sada sam tu.
-Nedostaješ mi čitavog života.
-Otkad znam za sebe pišem ti pisma.
Da me ne proglase ludim zovem ih pesmama.
-Lepa su ti pisma.
-Moji su stihovi bolji od mene.
-Kakva li će biti naša pesma?
-Gora od nas.


-Da mi je da se zaljubim.
-Zaljubi se.
-Već jesam.
-Neka se zna da sam ti prvi.
-Neka se zna da sam ti poslednja. Dok nas smrt ne rastavi.
-Dok nas smrt ne rastavi. Moja.
-Uvek si nasmejan?
-Od danas jesam.
-Imaćeš bore oko usana.
-Jedino tu ih nemam.


-Srećna sam.
-I ja sam.
-Ja više!
-Ne može više.
Ljubim te u sve tvoje.
-Ne znam više šta je moje.
-Ja znam šta je moje.
-Ja?
-Pile moje, malo, pirgavo.


-Čime sam zaslužila zvezde?
-Odrekao sam se svojih, u tvoju korist.
-Ne trebaju ti?
-Šta će mi, kad imam tebe?
-Volim što postojiš.
-Najzad i ja to volim.
-Ti si kriv za ovo. Veruješ u čarolije.
-Ti ne veruješ?
-Sada verujem.


-Lepo sanjaj.
-Šta ćeš lepše od tebe?
-Plaši me grmljavina.
-Ne brini, ja te čuvam.


-Ukrasila si moj životić,
a ukrasi su, po pravilu, krhki.
-Oženjen si?


-Boliš me.
-Ti mene jače.
-Ne može jače. Plačeš?
-Ne, to meni tako ponekad naviru stihovi na oči.


-Idi.
-Ti prva.
-Prvo ti.
-Gde ćeš?
-Ne znam. Ti?
-Daleko, u sebe. Mrziš me?
-Pokušavam da te ne volim.
-Ostaće nam barem uspomena.
-Neću uspomenu!
-Sada sam Tugoljub, ustvari, Tugomir.


-Ne znam više šta je moje.
-Sve moje je tvoje.
-Šta je tvoje?
-Sve tvoje, pile moje, malo, pirgavo.

[Morgana]

Ništa me ne pitaj


Ništa me ne pitaj i sam se to pitam.
Da odgovora ima ne bismo se još uvek pitali.
Kažeš - nisam za tebe (misliš - nisi ti za mene),
povredila bih te (ne moraš, lutko, sam ću),
možemo biti prijatelji (pa, zašto nismo?)...


Niko osim mene ne zna da si moja. Ni ti.
Idi, kad sebi ne umeš da budeš lepa kao meni.
Čuvaj se, dok mogu čuvaću te i ja.
Život je kučka, ljudi još gori,
al’ nemaš čega da se plašiš,
osim svojih strahova.
Ne dopusti da se bore stvore
pre nego što ostariš.
Odredi nekog kome ćeš verovati,
da imaš kome da oprostiš kada te razočara.
Voli nekog. Voli, valja se.


Ništa me ne pitaj,
ne postoje pitanja koja bi me iznenadila.
Mogao sam te voleti...
Da imam vremena, vremenom bi me zavolela,
al’ ne bih sebi oprostio da ti nedostajem,
za to bi imala previše vremena.
Ne mrzim te. Otkud ti to?
Od pamuka se ne plete bodljikava žica.
Nije do tebe, samo sam malo očajan,
al’ prođe to mene, pa opet budem samo depresivan.


Ako nemaš da pitaš ništa osim ovoga
što ne dopuštam da pitaš, mogla bi da kreneš.
Naravno da mi je svejedno.
Hajde, idi, neko možda brine gde si,
možda jedva čeka da ga bilo šta pitaš.
Pusti ti mene, snaći ću se ja bez sebe.
Ne zameri što te neću zagrliti za kraj.
Kad bih te zagrlio, ne bih te pustio