Autor Tema: Istorija koja nije ucena u skoli  (Pročitano 1410 puta)

Van mreže Šokica

  • Full Member
  • ***
  • Thank You
  • -Given: 0
  • -Receive: 1
  • Poruke: 202
  • Ugled: +38/-0
  • Pol: Žena
  • Skromnost je mana, i zato ja nisam skromna
Istorija koja nije ucena u skoli
« poslato: Avgust 31, 2013, 19:00:05 »
За опомену и наук: свадбена игра у славу злодјела над српском нејачи
ШОТА


Да ли знамо право поријекло ''ШОТЕ''?






Чим споменемо ријеч ''шота'' одмах помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој српској свадби. Њено поријекло води по злу чувеној Шоти Галици, жени србомрсца качака (одметника) Азема Бејта из села Галице (1189 – 1924.) који је својевремено харао по Косову и Метохији. Шота је након мужевљеве смрти зулумћарила и предводила одметнике. У српском народу сачувано је сјећање на догађај када је Шота ухватила шесторо српске дјеце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ. Док су дјеца горјела, приповједа се, Шота је са качаницима играла своју игру око ватре, оргијала и пјевала: „Шоте, мори Шоте! Шоте, машала! Давно желим, мори, Шоте, да те играм ја!“ На мјесту страдања невине дјечице подигнута је спомен – плоча која је стајала до свршетка Другог свјетског рата, када су је комунисти уклонили како би сачували '' братство и јединство – зјеницу ока свог''. Ово је сушта истина. Да ли из незнања, или пак из неких других побуда и разлога, Срби, нажалост, објеручке прихватају ову игру која је редовно, чак неизоставно, заступљена на репертоарима њихових славља. И, одиста, нема српске свадбе, која ће протећи без сцена падања на кољена што је саставни дио ове игре!?


Право јој је име Qerime Halili, у преводу Шота Гаљици, и њезин муж Азем Бејта, шиптарски терориста који је убијао Србе по Косову и Метохији.

Професор историје и декан косовскомитровачког универзитета, Драги Малинковић, који је на ту тему давно још објавио књигу, наводи историјске податке:

- Песма "Шоте, мори Шоте," настала је као свадбени поклон. Азем Бејта ју је наручио за своју жену Шоту, а Срби су је све време певали као своју. Азем Бејта био је најпознатији шиптарски одметник који је повео устанак качака (одметника) у дреничком крају, истом оном крају који ће касније дати Адема Јашарија.

- Устанак је био велики проблем за Краљевину СХС, све док их војска и жандармерија 1924. године није опколила - наставља Малинковић. - На позив српског команданта да се предају, одметници су одговорили ватром. Шест година су качаци жарили, палили и убијали по дреничком крају, све до 1924.

Тешко рањеног Азема Бејту, према казивању професора Малинковића, из обруча српске жандармерије, спасла је његова жена и саборац Шота Галица. Али, лечили су га надрилекари и Бејта није преживео.

- А Шота Галица, када је њен муж погинуо, обукла је мушку народну ношњу и ставила кече на главу. Наставила је да се бори против Срба и Српства истом силином као њен муж.

Постоји и народно предање, које се на Косову и Метохији преносило с колена на колено. По предању, Шота Галица је после смрти мужа, бесна и дивља, ухватила шесторо српских чобанчића. Свезала их је и затим запалила ватру. Док су деца умирала, она је певала "Шоте, мори, Шоте, Шоте, машала, давно желим, Шоте, мори, да те играм ја".

- То предање нема утемељење у историји, а то значи да немамо податке који би га потврдили - каже професор Драги Малинковић. - Оно се јавило и задржало у народу као језиво казивање и персонификација зла које су Арнаути чинили према Србима. У сваком случају Азем Бејта и Шота Галица убијали су Србе, радујући се сваком убиству. Јер, бројали су узете српске душе. А српски народ, не знајући за све то, обожавао је баш ту песму. Хвала Богу да су из српске музике почеле да се испирају те крваве ноте за крваву невесту.



НАПОМЕНА:

* Игуман Дамаскин Бошковић био је игуман Манастира Девич у време када се завршио Други светски рат. Одмах након што су италијанске трупе окупирале Косово и формирале Велику Албанију, албански екстремисти су у организацији радикала Баљи Комбетара покренули серију напада на српско православно становништво покрајине. Према историјским изворима око 10.000 Срба нестало је у овим погромима, а више од 100,000 Срба и Црногораца су били приморани да напусте Косово и Метохију. Њихове куће и читава села су прво опљачкана од албанских муслимана а затим и спаљена до темеља. Српска Православна Црква је погођена изузетном суровошћу. Током 1941. убијено је 14 свештеника и монахиња. Игуман Дамаскин Бошковић је убијен на најбруталнији начин, док су неки свештеници као што је о. Лука Поповић, о. Урош Поповић и Слободан Поповић убијени током Свете Литургије.

informacije mogu se proveriti i u "Vecernjim novostima" ....

"Novosti" od 22.7.2007...stranica 18.
"Novosti" od 27.7.2007...stranica 29.

Van mreže Šokica

  • Full Member
  • ***
  • Thank You
  • -Given: 0
  • -Receive: 1
  • Poruke: 202
  • Ugled: +38/-0
  • Pol: Žena
  • Skromnost je mana, i zato ja nisam skromna
Odg: Istorija koja nije ucena u skoli
« Odgovor #1 poslato: Avgust 31, 2013, 19:20:37 »
Noć kada je rođen Frankenštajn




Junsko veče je bilo neobično hladno. Modro sunce je nestajalo u vodama Ženevskog jezera, bacajući slabu svetlost kroz prozore zamka Šilon (Chateau de Chillon). Teški, tmurni oblaci čitavog dana su pritiskali krov vile. Spremala se oluja.

U jednoj od mnogobrojnih soba okupilo se neobično društvo. U goste kod pesnika Lorda Bajrona (Lord Byron) došli su njegovi prijatelji, takođe čuveni pesnik romantizma, Persi Šeli (Percy Bysshe Shelley) i njegova mlada žena, Meri (Mary Shelley). Sa njima je stigla i Džejn Klermont (Jane Clairmont), Merina sestra po usvojenju i Bajronova ljubavnica. Peti član ove mlade družine bio je italijanski lekar i pisac Džon Vilijem Polidori (John Villiam Polidori), Bajronov prijatelj i saputnik na proputovanju Meditaranom. Prijateljski razgovor je prekinuo prasak groma i mračna senka oluje koja je prekrila jezero. Kroz tamu bi povremeno bljesnula munja i potom bi se začuo udar tako snažan da je izgledalo kao da se nebesa ruše. Podstaknut sablasnom atmosferom, treperavom svetlošću sveća i dobovanjem kiše niz limene oluke, Bajron je predložio da pročitaju gotsku priču o posednutom zamku.



U neobičnom ambijentu zamka Šilon, Meri Šeli je skicirala svoj čuveni roman o Frankenštajnu

Na pola priče Persi Šeli je izašao napolje, povraćajući. Prijateljima je priznao da je atmosfera učinila da reči priče zvuče previše stvarno. Poveo se razgovor o pričama strave i uskoro je neko predložio da bi mogli da naprave malo takmičenje u pisanju priča strave. U krugu mladih pisaca ideja je spremno dočekana. Šeli i Bajron su važili za prinčeve engleskog pesništva, pa je njihov književni dvoboj bio poseban izazov. Dogovoreno je da napišu priču tokom noći, i potom sutradan, na dnevnom svetlu, odluče čija je bolja. Iznenađujuće, opkladi se priključio i Vilijem Polidori kao i mlada Persijeva žena, Meri Šeli. Bajron i Šeli su Merinu želju da učestvuje u opkladi dočekali sa blagim podsmehom. Iako su cenili njen spisateljski talenat, smatrali su da neko tako nežan i mio kao što je bila Meri, ne može da napiše priču strave i užasa. Prkosna, Meri je ustrajala u nameri da učestvuje u opkladi.

Te kišne, olujne noći, 16. juna 1816. godine, dva čuvena pisca, prinčevi romantizma, poraženi su u sopstvenom zanatu. Njihove priče su bile potpuno bezvredne i ubrzo zaboravljene. Priče koje su napisali drugo dvoje njihovih suparnika zauvek su izmenile svet romana strave i naučne fantastike. Nežna Meri, mlečnobele kože i tihog glasa, napisala je priču po kojoj je snimljeno nebrojeno filmova i koja je do danas inspiracija brojnim piscima naučne fantastike. Te noći, iz njenog pera rodio se groteskni lik Frankenštajna, čudovišta sastavljenog od delova tela mrtvaca, probuđenih udarom groma i đavolskim izumom doktora Frankenštajna. Kratku priču od doktoru Frankenštajnu Meri je razradila u narednim mesecima i dve godine kasnije objavila prvi roman moderne naučne fantastike: “Frankenštajn, ili moderni Prometej” (Frankenstein; or, The Modern Prometheus).


Frankenštajnova mati. Nežna Meri Šeli, devojka od samo 19 godina, napisala je jedan od najpoznatijih romana naučne fantastike i pobedila u takmičenju sa najvećim piscima svoga doba



Zanimljivo je da je i Polidorijeva priča ostvarila veliki uticaj na svet književnosti, posebno naučne fantastike, iako sa njom nikad nije stekao slavu kao Meri Šeli. Polidori je napisao “Vampire” (The Vampyre), prvu priču u kojoj su vampiri predstavljeni kao prefinjeni zavodnici, čijem seksepilu niko ne može da odoli, za raziliku od teturavih spodoba kakvim su ih pisci do tada uvek predstavljali. Nažalost, Polidori nije stigao da ostavi dublji trag sopstvenim delima. Umro je već 1821. godine, sa samo 27 godina. Verovatno nije ni slutio da će danas, skoro dva veka kasnije, njegova ideja biti toliko popularna i široko obrađena u nebrojenim knjigama, serijama i filmovima o večno mladim i neodoljivim vampirima.